Школске 1956/57. године на седници школског одбора Прве осмогодишње школе ''Вук Караџић'' у Смедереву, одржане дана 19.10.1956. године, сачињен је предлог који је од стране Савета за просвету и културу општине Смедерево прихваћен и извршена је подела поменуте школе на две нове: Прву осмогодишњу школу  ''Вук Караџић'' и Трећу осмогодишњу школу којој је дато име ''ДИМИТРИЈЕ ДАВИДОВИЋ''. Дакле, она добија име оца модерне српске штампе, Димитрија Давидовића. У центру града постоји и улица која носи његово име, још од 1888. године - близу места где му је била и кућа. У близини школе је до недавно постојала и штампарија ''Димитрије Давидовић''. Испред школске зграде и зграде Центра за културу данас се налази споменик Димитрију Давидовићу.

     ДИМИТРИЈЕ ДАВИДОВИЋ је рођен у Земуну 12. октобра 1789. године, у једноспратној кући, која се налазила преко пута некадашње војне команде, а од 1897. године је добила име Димитрије Давидовић. У петој години мали Димитрије је прележао богиње, па је због тога по лицу био рошав. Имао је слабе очи, трепавице су му у младости биле црвене. У старијим годинама носио је наочари. Његов деда Давид Ђорђевић, земунски прота, био је врло уважен грађанин. Познавао је латински, грчки и немачки језик. Због тога је Димитријев отац Гаврило, да би му и син био уважаван, желео да га упише у грчку школу. Дечак се успротивио, јер није могао трпети име Даскал (учитељ), што га је у његовој дечачкој машти подсећало на реч даска.

     Димитрија је одушевљавало то што је његов деда познавао неколико језика, па се и сам определио за учење. Студирао је филозофију у Кежмарку, а медицину у Пешти. У својој 22. години (1812. године) завршио је трећу годину медицине. Као студент у времену од 1813. до 1821. године у Бечу и Будимпешти је издавао Новине Србске. Када је запао у дугове због куповине штампарије 1818. године на препоруку Вука Караџића прелази у Србију где од 1821. до 1829. године постаје секретар кнеза Милоша. У Београду уређује Новине Српске од 05.01.1834. до 16.03.1835. године и тако први у обновљеној Србији покреће један лист и тиме постаје отац српског новинарства. Издао је и 10 књига забавника почев од 1835. године

     У својим новинама Давидовић пише о политичким, друштвеним и ратним догађајима, српској и словенској књижевности, о борби за језик и правопис. У новинама су објављене серије књижевних прилога, српске народне умотворине, историјски чланци, радови домаћих песника и друго. Главни Давидовићев књижевни рад је: Историја српског народа (Беч, 1821. године), урађено по савету ученог Словенца Јернеја Копитара, који је сматрао да Давидовић, као веома учен и образован човек за своје време, а уз то и велики познавалац страних и класичних језика, може да напише преглед историје српског народа. Због тога је Давидовић ту своју књигу написао народним језиком за народ. На крају књиге занимљива је и карта свих земаља у којима живе Срби. Због педагошко-патриотске садржине његова књига је још два пута прештампавана, а први пут 1846. године као Дела Димитрија Давидовића – књига I.

     У младости се у њему развило слободоумље и због тога се често бунио против шибања ученика. То је и био разлог што је у Сремским Карловцима удаљен из шестог разреда гимназије. Димитрије је то батињање схватио као увреду кнежеву нанету целом чиновничком реду, па због тога једно време није ишао ни на посао, све док га кнез није опоменуо.

     Почев од 1829. године био је члан српске делегације за преговоре са Портом, јер се у то време са кнезом Милошем слагао само у спољној политици. Био је један од најактивнијих чланова делегације. Његова је велика заслуга за добијање Хатишерифа 1830. године. До тада је као и остали Срби носио фес, завијен шалом око главе. После читања Хатишерифа скинуо је фес и на главу ставио другу капу. Године 1833. његово дипломатско залагање је очигледно и приликом коначног припајања Србији, шест граничних округа. Захваљујући томе, иако је био министар унутрашњих послова и просвете, кнез Милош га поставља и за свог саветника. Године 1835. кнез Милош проглашава Устав Србије који остаје на снази свега око четрдесет пет дана. На захтев Порте, Русије и Аустрије, кнез Милош је укинуо Устав и Давидовићу одузео уреднички и саветнички положај. То је био разлог да се Димитрије Давидовић повуче у Смедерево где је остао до смрти.

     Пошто је пао у немилост кнеза, одлучио је да у Смедереву купи четрдесет коса ливаде, осам дана орања, десет мотика винограда, нешто шљива и другог воћа. Једном приликом Димитрије је изјавио и ово: ''Ја сам изабрао за будуће место мога и моје деце пребивања Смедерево, које ми се због лепе природе, положенија својега најзгодније место чини, те у њему као књажевски совјетник пребивам.''

     У потесу Смедерева званом Ћириловац, који се налазио на супротном брду од Карађорђевог брда и који гледа према коси Павлица и старом подруму кнеза Милоша (вила Обреновић),  Давидовић је од својих пријатеља, браће Алексе и Стојана Симића, откупио поменуто земљиште. У то време Смедерево је имало око пет хиљада становника, а поред Срба живели су Турци, Цинцари, Јевреји и Цигани. Највише је пак било трговаца и занатлија, па судија и учитеља. Ћириловац, као део Смедерева, добио је име по Ћирилу, који је у време Карађорђа око 1806/1807. године дошао из Баната и од Хусеин-аге Кесеџића јефтино откупио цело имање, јер су се Турци после устанка морали иселити. По имену Ћирила (Ћире) његов син Панта добио је презиме Ћирић. Давидовић је у граду живео у својој кући која се налазила преко пута Карађорђевог дуда. Лета је проводио на поменутом Ћириловцу. Умро је у четрдесет осмој години у Смедереву у својој кући 25. марта 1838. године.

      У тој кући наставили су да живе и касније његова деца Светозар из првог и Софија, Милан, Јован и Савка из другог брака. Димитрије Давидовић се женио два пута. У протоколу грчке цркве у Бечу остало је забележено да се Димитрије 28. маја 1817. године венчао са Јелисаветом – Савком Дијаманди из цинцарске породице у Пешти. Са њом је имао сина Светозара рођеног 4. маја 1818. године, када му је умрла и жена на порођају. Други пут Димитрије се оженио са Румунком Јеленом Фарачити. Венчао се 26. јануара 1819. године, а 17. јула 1821. године је добио ћерку Софију, која је убрзо и умрла. Касније је имао још троје деце: Милана, Јована и Савку. Јован и Савка су умрли убрзо после очеве смрти, а Светозар и Милан целог живота остају нежење. Тиме се прекида и гаси лоза Димитрија Давидовића, чији су отац Гаврило и деда Давид били свештеници у Земуну. У матичној књизи умрлих за 1838. годину на страни 41. под бројем 130 је записано да је Димитрије Давидовић умро 25.03.1838. године и да је сахрањен на смедеревском гробљу, те да је чин опела извршио протојереј Теофан Станковић. Давидовићева смрт била је повод да 1839. буде штампана песма о Димитрију од непознатог аутора.

У песми се каже:

''... и теб` неста у облику људском,

И међ` Србима Давидовић Дмитре!

Ал` си опет роду не умр`о.

И тако ми поштења српскога,

То велика сведоче ти дела.''

     Када је после смрти Давидовићеве ћерке Савке 1841. године породица одлазила из Смедерева за Београд, имање у Ћириловцу продали су Војвођанину Стевану Ковачићу, адвокату. По презимену његовог власника околно становништво је део Ћириловца назвало Ковачићево, а под тим именом је забележено 1923. године и у катастру, за време тадашњег власника, а у исто време и председника општине Смедерево Милутина Ковачића. У то време када је Ћириловац добио своје име, истовремено је и манастирско брдо (имање), око цркве на старом гробљу названо Карађорђевим брдом, зато што је Карађорђе са њега топовима тукао Турке у Тврђави.

     Године 1837. кнез позива Димитрија за наставника његовим синовима. Ту ситуацију он користи и предлаже кнезу да скупи неколико људи вештих васпитању и наукама, који би створили јединствен програм по коме ће учити кнежевиће, међутим у томе није успео.

     ДАВИДОВИЋ  је први српски уставобранитељ, покретач Српских новина и отац српске штампе. Оцена Луке Смодлаке да је Давидовић ''један од главних учесника у стварању обновљене Србије и да је уз Вука и Доситеја био трећи без кога Србија не би била онако народна држава као што се показала од 1914. до 1918. године, највећа је  похвала једном борцу за развијање народне свести''. Због свега тога натпис на његовом гробу ''Сав Србин''  оправдава несумњиво његов животни смисао.

     Поводом стогодишњице његовог рођења 1888. године, живећи у Смедереву, иако ту није рођен, Бранислав Нушић је био посредник између већ постојеће намере Смедереваца да прославе Давидовићев јубилеј и професора са Правног факултета у Београду Милована Миловановића, који је Нушићу предавао уставно право, када је он и дипломирао, највероватније школске 1886/87. године. Дакле, Нушић је предложио професору да у склопу те прославе, коју је организовала Уједињена омладина Смедерева, на обновљеном гробу одржи предавање посвећено Димитрију Давидовићу. Носиоци идеје о прослави стогодишњице рођења Димитрија Давидовића у Смедереву су били професори гимназије Божидар Вучковић и Ахило Калман.

     Прослава је одржана 18.09.1888. године, а одбор за прославу од петнаест чланова био је у саставу: Божидар Вучковић (предавач) - председник одбора, Мих. Ђ. Величковић (трговац) - пословођа, Милан Т. Марковић (трговац) - благајник, Јосиф Марковић (прота), Петар Максимовић (председник општине Смедерево), Бранко Ж. Јевремовић (трговац), Др. Лаза Димитријевић (лекар), Ахило Каман (предавач), Светозар Нешковић (трговац), Коста Димитријевић (трговац), Јован П. Јовановић (инжењер), Светозар Рајнић (трговац), Стеван Николић (обућар), Светислав М. Ристић (трговац) и Риста Николић (памуклијаш).

     Димитрије Давидовић, човек који је много учинио за Србију, убрзо после смрти је био заборављен. На тражење Бечке академије наука, градски инжењер је успео пронаћи надгробну плочу на смедеревском гробљу после деценије његовог починка. То је била горка судбина првог српског новинара, књижевника и веома образованог човека.

     Године 1938. поводом стогодишњице смрти Димитрија Давидовића на Свете Духове, а у организацији одбора за подизање споменика Д. Давидовићу, на челу са председником одбора др Живадином Стефановићем, иначе председником општине Смедерево, одржана је свечаност поводом откривања споменика дана 12. јуна у 10.30 часова. Освећење споменика у бронзи, рад вајара Алојза Долинара - професора из Београда, извршио је његово преосвештенство Браничевски епископ Г. Венијамин са месним свештенством. Споменик Димитрију Давидовићу налази се испред Центра за културу и Основне школе ''Димитрије Давидовић''.

      Другог дана, на крају свечаности,  смедеревско певачко друштво  '' С л о г а '' отпевало је песму (химну) књижевника Трифуна Ђукића, под диригентском палицом композитора Густава Пехара, професора Гимназије у Смедереву.

Песма гласи:

''Пионир правде си био

и зубљу просвештења

пружио роду свом.

Њен пламен и сад сија

За нова поколења

На споменику твом.

Ко борац за слободу

Будилник светих нада

Слоге си диз`о храм

Зато нека ти блиста

Крај Деспотова града

Спомен вечни плам.''

     Данас ситуација није таква. Сви га се радо сећамо, ако не другачије а оно кроз име школе и улице у Смедереву, које подсећају садашње и будуће генерације на његово дело и све оно што је учинио за српски народ у свом скромном и релативно кратком животу. Основна школа ''ДИМИТРИЈЕ  ДАВИДОВИЋ'' слави ДАН ШКОЛЕ 25. октобра сваке године. А зашто не 12. октобра, када је рођен Димитрије Давидовић? Једноставно. У граду има неколико школа које свој дан школе прослављају у првој половини октобра (ОШ ''Др Јован Цвијић'', ОШ ''Бранислав Нушић''). Да не би дошло до поклапања прослава, Школски одбор ОШ ''Димитрије Давидовић'' је на предлог Наставничког већа пре неколико година донео одлуку да Дан школе буде 25. октобра, што одговара старом календару.